Država apsurda

Čekam na MUP-u. Uzela sam broj, još je 39 ljudi ispred mene. Slušam priče sa strane. Dođe žena na šalter. Želi se prijaviti na muževu adresu. Stan je njegov, ona ima vjenčani list. Ali to nije dovoljno. On mora dati suglasnost da ona može živjeti u njegovom stanu. Allo? Šta nije taj vjenčani list dokaz suglasnosti? Zajedno do kraja života, u dobru i zlu, bla bla…

Prijateljica otvara firmu. Ooo, znam šta to znači, jer se i moji roditelji bave otvaranjem firme već nekih pola godine. Čekaj ovo, čekaj ono. 100 potvrda, 100 dozvola, 100 suglasnosti, birokracija, birokracija… HITRO.HR i nije baš od neke velike koristi. O čemu da uopće pričamo kad veliki investitori odustaju od ulaganja u našoj zemlji zbog spore birokracije. Kako da onda običan čovjek ne poludi. Nije ni čudo što nema radnih mjesta. Bilo bi ih, da ih je jednostavnije stvoriti.

Onda se sjetim još jednog apsurda, tj. najveće gluposti koju sam u zadnje vrijeme doživjela. Došla sam produžiti članstvo u SC-u. U međuvremenu sam prebacila žiro račun u drugu banku. Na šalteru kažem da bi produžila članstvo i da sam promijenila broj računa. Dajem novu karticu. Dečko koji je tamo radio kaže mi:

“Ne u nosimo više brojeve računa s kartica, morate mi donijeti UGOVOR o otvaranju žiro računa koji ste sklopili s bankom ili potvrdu iz banke da je to vaš račun.“ 

Ostala sam šokirana: „Al ja taj ugovor nemam tu… pa na kartici je moje ime, evo vam i osobna…“

„Ne, ugovor ili potvrda!“ uporan je. 

„Ali ja ni ne znam di mi je sad taj ugovor…“ 

„Odite onda u banku nek vam isprintaju potvrdu da ste vi vlasnik tog računa“ 

Postajem stvarno iznervirana: „Znači to što su oni meni dali ovu karticu na kojoj piše moje ime i prezime, to vama niš ne znači?“ 

Odgovori kretanjem glave lijevo-desno. 

„Kakva glupost!“ 

„To recite mojim nadređenima.“

Pa jasno. Nije dečko kriv, al onaj tko je izmislio to pravilo stvarno nema pameti. I tako krenem u banku. Ljuta, nervozna, a naravno vani pada kiša i hladno je. Dođem u banku, sva se cijedim. Na šalteru dam karticu i kažem: „Treba mi nekakva potvrda da je ovo moj račun, jer to što imam ovu karticu SC-u ništa ne znači.“ Žena me pogleda u čudu. Kaže da tako nešto još nikad nije čula. Stvarno se trudila da mi pomogne. Ali nije mi mogla niti dati kopiju ugovora, jer to nije moja „matična“ poslovnica, a potvrdu bi morala čekati i platiti. 

Tako sam bila ljuta na taj zagrebački SC. Pa oni žive od našeg rada. Vrte naš novac, poslodavcima uzimaju 17% provizije na naše plaće, trebali bi nam biti na usluzi, pojednostavit stvari. Meni je jasno da se ti ugovori zloupotrebljavaju, ali to bi se trebalo rješavati na drugačiji način. Ma u ostalom, ako si netko kome je novac stvarno potreban zaradi 100 kuna preko tuđeg ugovora, jel to stvarno tako velik zločin? 

Sjetila sam se da u Zagrebu postoje podružnice i drugih Studentskih servisa, tako da sam otišla u karlovački. Tamo su mi bez ikakvih problema, ugovora i potvrda napravili člansku iskaznicu u par minuta.  Pa tko je onda tu lud, a tko se pravi prepametan?

Sve u svemu, kompliciraju nam život gdje stignu samo da bi zadržali svoje guzice u foteljama.