Welcome to the real world ili da kažem welcome to the jungle?!

Prvi pravi projekt s kolegama s faksa odmah se pretvorio u borbu za opstanak. „Ja, ja, ja i samo JA!!! Ja sve mogu, ja sve znam. Ja se mogu i klonirat i biti na 2, 3, 5 mjesta istovremeno. Mogu i putovati kroz vrijeme tako da mogu preuzeti obaveze koje zahtijevaju dan od 148 sati. Ti to ne možeš, ti to ne znaš. Ti nisi na našem faksu od početka. Ti si uljez.“

Da, neki su se pretvorili u prave zvijeri. Hoće sve zasluge za sebe. Natovare si poslova za 10 ljudi. Neće jest, neće spavat samo da nitko drugi ne dobije priliku. Njihovo se ime mora čut, moraju biti viđeni svagdje. To me izguravanje i laktarenje iznerviralo. Popustila sam, odmaknula se. Pa se moj angažman sveo zapravo na nošenje papira i vode mentorici. A možda je ona za mene najbitnija osoba u cijeloj toj priči, bez nje ne mogu diplomirat.  

Brutalno su me lupili po egu kad su me izostavili s promocije fakulteta na Smotri sveučilišta. Kao ja nisam bila na preddiplomskom pa neću znat predstavit faks. Jao, ljudi moji da vi znate šta sam ja sve u životu promovirala, pa da neću znat prezentirat faks na kojem studiram?! 

E da… tako je to. Kolege su najveći rivali. Mjesta u bitnim guzicama je malo, treba biti prvi koji će se u njih uvući. Timski rad je sranje. Timski rad je hrpa ljudi koji drže figu u džepu dok ti se smješkaju u facu. Znaju gdje si slab i tu će te udati, znaju gdje si jak, od toga će se obranit. 

Ma nek… smo nek se oni budu, guraju, laktare… ja ne volim gužvu. Hodat ću okolo, polako, na miru i PO SVOM!