Cimer je slobodan dok njegova sloboda ne ugrožava slobodu drugog

Čovjek je slobodan dok njegova sloboda ne ugrožava slobodu drugog. Što to točno znači u suživotu s cimerima? Dal moja sloboda i pravo da u stanu imam mir, da se nesmetano odmorim, naspavam, istuširam, ne gušim u dimu cigareta… ugrožava cimerovu slobodu da tulumari u stanu? Ili ta njegova sloboda ugrožava svu slobodu koju bi meni dom trebao pružiti?

Načelno nemam protiv druženja u stanu, ali do nekih granica koje bi valjda svaki razuman cimer trebao poštivati. Kada se te granice prijeđu i počnu mi nepoznati ljudi ulaziti u privatan prostor, da se ne mogu na miru ni istuširati, ni jesti, ni spavati, ni DISATI izgubim živce.

Jučer popodne, oko 3 dođem doma, u stanu nekih 10 nepoznatih likova. Kod cimera u sobi, igraju poker. Ok, tamo su, mislim si odigrat će koju partiju i otići će. Prođe tako cijelo popodne, prilično su glasni, puše, sve su zadimili, svako toliko neko ide u WC, stalno se neko mota po stanu vamo-tamo. Odem navečer na trening. Vratim se oko 8 i po. Još su tamo. I sad mi postaje too much. Kraj dana je, umorna sam, moram jesti, tuširat se, oprat veš… i sve ostalo šta se doma radi. Pitam cimera koliko još misle biti. Kaže on: „Šta ti smetamo? Učiš?“

„Ne učim, ali cijeli dan ste tu, malo mi je naporno.“

Zakoluta očima, i kaže: „Još malo ćemo bit.“

Pa naiđe neki drugi lik i opet me pita isto pitanje: „Ti smetamo? Učiš?“

„A ono, malo mi je ko da živim na kolodvoru“

„Joj, daj ajde, još malo ćemo bit. Šta se ljutiš?“ tako mi nešto odgovori bahatim tonom, kao da sam ja u njegovom životnom prostoru, a ne on u mom.

Odem se tuširat, izađem iz kupatila i opet mi se neki treći lik šeta po dnevnom. Sjednem za stol da večeram, upalim TV i opet naleti neko peti… Nervoza mi raste pa raste. Raste i količina duhanskog dima u zraku. Oči me peku kao da sam u nekom najzadimljenijem kafiću, a ne mogu izać, kamo bi otišla? Htjela sam si i robu oprat, ali da sam je izvjesila na taj dim smrdila bi više nego prije pranja.

Spremam se za spavat, već je skoro ponoć. Uđem u WC, i skoro se ispovraćam. Školjka puna čikova, sve popišano. Poludila sam, po-lu-di-la! Šta to moram trpit, da mi se gadi ići u vlastiti WC, da je prljaviji nego javni, da ću jutro sve to morat dobro izribat prije nego sjednem?!

Šaljem poruku drugom cimeru, koji je otišao kući i vratit će se tek drugi tjedan, žalim se da više ne mogu. Kaže mi reci njemu, ja nisam tamo ne mogu ti puno pomoć. Kažem da znam samo se nisam imala kome žalit, i rekla sam im već al me ne jebu ni 2 posto.

Pokušavam zaspat, ne mogu, plaće mi se. Molim Boga da pomogne da ubrzo nađem neki posao s pristojnom plaćom da mogu sama unajmit stan. I pitam se za što me to školuje? Dal me pokušava natjerati da se jače borim za ono što želim? Dal me želi naučiti da više cijenim mir doma jednom kad ga nađem?

Skoro je 2 ujutro, još nije tišina, još nisu otišli, pa tu su već nekih 12 sati! Ne mogu zaspat. Čujem ih, guši me dim… tresem se od nervoze, u glavi vrtim bjesne rečenice koje ću ujutro izgovorit cimeru. Al ne mogu čekat jutro, vjerojatno bi ga dočekala budna. Dižem se iz kreveta, u pidžami, raščupana, ko neka nadrkana babetina, ulazim kod njih u sobu i pitam ih dal su primijetili da ovdje neko živi. Svi zašutili i blenuli u mene, samo cimer najpijaniji od svi odgovori: „Daj ajde sad ćemo ić ča.“ Ko da sam ja sad tu glavni negativac, partbrejker. A nisam mogla ni prešuti to da cijeli dan nemam mira od njih i da su toliko nadimili da je nemoguće disat. 

Napokon su otišli. Na izlasku su me nešto spomenuli, nisam čula šta su rekli, al sam sigurna da ništa pozitivno. Ostaje pitanje dal ja imam pravo istjerivati cimerove prijatelje? Koliko bi tolerantna trebala biti? Tko je u ovoj priči pretjerao? 

Ako više ne živiš sa starcima to ne znači da oko tebe nisu drugi ljudi čije potrebe treba poštovati. Tri godine sam živjela s cimericom u takvom tipu stana da sam morala paziti da je ne probudim ujutro dok si kuham kavu. Sada mi je nepojmljivo da netko ne može shvatiti da stan znači dom, mir. Ovo je stvaran život, a ne zabavni park. Ne možemo partijati 24/7. Ne mogu vrata mojih privatnih prostorija biti otvorena cijele dane i noći za sve koji se žele napit. Kao i svaki normalan čovjek vodim svoje borbe, imam svoje brige i probleme. Da bi se uspjela nositi sa svim tim treba mi mjesto koje se zove dom, onaj mali kutak svemira rezerviran samo za mene.