Nemaš vremena, kažeš

Nemaš vremena, kažeš. Ni za kavu, ni za poruku, ni za poziv… i tako mjesecima već. Drago mi je zbog tebe, mora da vodiš zanimljiv i ispunjen život. I ne, ne moraš se ispričavati, sve je ok, i meni je dobro bez tebe. 

Šta smo ono bile? Najbolje prijateljice? Možda. Bilo je vremena, sjećaš se, kad nije bilo interneta na svakom mobitelu, kad nije bilo fleta u svakom stanu, kad nije svatko nosio svoj laptop gdje god je krenuo, kad nije bilo WiFi-a u svakom kafiću, kad su razgovori mobitelom bili preskupi i nije bilo opcija besplatnih minuta. Sjećaš se tog vremena? Pisanja duuugih mailova iz informatičkih kabineta na faksu i knjižnica. Koliko smo se često tad čule? Svaki dan? Svaki drugi? Znala sam sve, znala si sve. Kao da i nismo otišle svaka svojim putem. Kao da se nije mnogo promijenilo. I dalje sam znala kako dišeš, znala si kako razmišljam…

Sad smo na internetu 24/7, a čujemo se koliko? Kada si me zadnji put pitala kako sam, kad dolazim, šta ima novo? Ne sjećam se… Ne sjećam se ni kada si mi zadnji put rekla šta se dešava u tvom životu. Svaki put kada te pitam dobijem izvješće o vremenu. Pa ženo draga, da me to zanima pogledala bi prognozu na TV-u. Napokon sam shvatila da to valjda znači da je vrijeme da svaka za sebe nastavi dalje. To je život, kažu. Ljudi se mijenjaju, kažu.

Ne brini nisi jedina. Ima ih još koji govore nemam vremena, a zapravo kažu nemam vremena za tebe. Nemojmo se lagati, ne radi se o vremenu, radi se o prioritetima. Svima nam dan traje 24 sata, svima nam tjedan ima 7 dana. Svatko bira s kim će provesti svoj kratak život. Ako misliš da nisam dostojna tvog vremena, neću ni ja svoje gubiti na tebe. 

I na kraju valjda nije bitno što smo bili, bitno je ono što smo postali. Ako smo postali neznanci, jebi ga… i to je život, kažu.