Veliko i malo C

 „Čim napunim 18 iselit ću se iz ove kuće!“ – vrištala sam bar jednom dnevno sa svojih 15.

A sad bi vrištala: „Odselit ću se od vas čim počnem pošteno zarađivat!“ 

Od staraca se ne možeš odselit bar dok nisi punoljetan, kad postaneš punoljetan shvatiš da je život doma besplatan, a negdje drugdje ne, pa opet ako nemaš novaca nemaš kud. I onda kad se jednom uspiješ maknuti od staraca upadneš u klopku života s cimerima. Ne, ne, ne… nije to tako bajno kao što smo si zamišljali u tinejdžerskim danima uz seriju Prijatelji. I onda opet isti problem, potpuno samostalan život puno je skuplji, ako nemaš dečka naravno.

Ako imaš onda stvari idu ovako: uvališ se u njegov stan, ne plaćaš ništa. Stanarina i režije dijele se na njega i na njegove „službene“ cimere. Zašto bi ti plaćala? Pa ti si ipak the Cura, ne? Kod njega samo prespavaš, samo svaki dan i samo se istuširaš, i samo kuhaš tamo, i gledaš tv dok njega nema, i gubiš vrijeme na netu dok ga čekaš, i naravno to sve ne radiš u mraku, nit se smrzavaš… al stvarno nema potrebe da plaćaš ni struju, ni vodu, ni net, ni grijanje… pa bože moj ipak si Cura. I nikako, ni pod koju cijenu ne čistiš, ne kupuješ wc papir i slično. To je dio koji rade cimeri, Cure ne. 

A ako nisi Cura onda si cimerica (s malo c). I tad si najebala. Tad radiš sve što Cura ne radi. Dakle, pod broj jedan plaćaš stanarinu i režije. Pod broj dva kupuješ wc papir, sapun i ostale stvari koje koriste baš svi koji se nađu u stanu. I čistiš! Za svima koji prođu kroz stan. To znači za svim curama i njihovim frendicama i članovima obitelji, i nakon njihovih tuluma… Nemoj nikada ni pokušavat reći da nije u redu da ti plaćaš sve, dok netko koristi sve u stanu isto kao i ti i ne plaća ništa. Naprosto nemaš pravo to reći, cimerice nemaju pravo glasa.

Kako sam ja eto samo cimerica koja je napravila gadnu pogrešku i otvorila temu koja se ne smije dirat stvorila sam kaos u kojem se svi prave da pričam besmislice. Stvarno se nema šta žaliti na to što ja sama plaćam istu cijenu stanarine i režija kao cimeri sa svojim curama. Oni troše za dvoje, a plaćaju za jednog. Ja trošim za jednog i plaćam sve ono što njihove Cure nikad nisu platile. Al pravilo i je da cimerice plaćaju, a Cure ne. Ko sam ja da se protiv toga borim. 

Ako živiš sam useli si koga hoćeš. Dal ćeš s tom osobom dijelit troškove il ne to je samo tvoja stvar. Dok živiš s drugim ljudima to ne ide baš tako… a to niko kao ne kuži. Pa mi je palo napamet da nađem nekog Dečka da živi sa mnom, kod nas u stanu, bez da išta plaća. Samo da bude tamo all day, all night. Možda bi tad skužili koliko je to iritantno, a možda i ne bi, tad bi bili na istom zapravo… Odselit se sama, to bi bilo idealno. Al trenutno se osjećam kao dok sam si s 15 govorila kako ću odselit od staraca čim napunim 18. Htjela sam otić, a znala sam da ne mogu. Sad si govorim: naći ću si sama stan čim počnem zarađivati, a to nikako da se desi.

I onda, ta-da! Padne mi napamet genijalno rješenje: moram postati nečija Cura.