Urota

Uvijek sam mislila da oni koji vjeruju u teorije zavjere zabrijavaju ili u najmanju ruku pretjeruju. ALI... više ne! Sasvim ozbiljno i bez pretjerivanja tvrdim da se tehnologija zadnjih par mjeseci opako urotila protiv mene! Zapravo svojski se trudi da ne dobijem posao.

Prvo gmail. Zagubio mailove, ne samo meni nego desetcima tisuća drugih korisnika. Javno su se ispričali, kažu da im je žao (bio je članak na T-portalu). A šta mi vrijedi ta njihova isprika kad sam popušila posao? To je najgore što mi se moglo dogoditi ili ipak ne? Ne!

Otvorila mi se nova super prilika, naravno presavršena da bi bila realna. Budim se tog jutra, još iz kreveta na mobitelu provjeravam mail. Kažu: čujemo se u 11 do tad prouči dokument u prilogu. Odlično. Ustajem iz kreveta i palim laptop. Iiiii.... ništa! Ekran crn, on nešto zuji i blika, al ne pokreće se. FAAAK!!! Priberem se i uspjem na mobitelu otvorit dokument, sve bitno izvuč na papir i obavit Skype razgovor. Pitaju me: 

"Kad najranije od tebe možemo nešto očekivati?"

"Pa... meni je kompjuter sada pokvaren, moram ga popraviti danas..."

"Ok, može onda sutra do kraja radnog dana?"

"Može."

Da, rekla sam može iako nisam imala pojma na čemu ću ni kada to napraviti. Kompjuter pokvaren, a cijeli sljedeći dan imam posla na RTL-u. Znači imam jedan dan i nemam kompjuter. 

Bez vremena za gubljenje strpala sam laptop u torbu i odjurila prema servisu optimistično. Prošli put rješili su mi ga u par sati. Vjerovala sam da će i ovaj. 

Izvadila sam laptop iz torbe na pult pred servisera. Nit sam ja stigla išta reći nit ga je on pokušao upaliti, samo je pogledao koji je model i rekao: 

"A joj!"

"Koliko je loše?"

"Loše je."

"KOLIKO?"

"Jeste razmišljali o novom laptopu?"

U prijevodu - gore ne može! Diagnoza - matična ploča baj baj! Cijena - ko pola novog. Čekanje - mjesec dana.

"Mjesec dana?! Ali ja imam rok - SUTRAAA!!!!"

Izlazim na nekakvu šugavu kišicu. Malo mi se plaće. Hodala bi do stana, al nemam vremena.

Ne misli na problem, misli na rješenje.

Ne misli na problem, misli na rješenje.

Rješenje - old school pisanje na papir. Kad budem zadovoljna tekstom pretipkat ću ga i poslati s cimerovog kompjutera, a mogu i do faksa... Otišla sam prvo do faksa. Uspješno izbjegla mentoricu i pitanje "šta nisi ti diplomirala?" Uhvatila sam jedan slobodan komp ispred knjižnice i kao napravila nešto. Kad sam pokušala to spremiti na USB evo ti opet problem, ti kompjuteri ne primaju nikakve stickove i sl. Ok, rješenje -  spremit ću si na mail. 

Do večeri sam imala još par ideja na papiru. Trebalo je to sve samo spojit i poslat. Pitam cimera:

"Mogu na tvoj kompjuter?"

"Možeš, al ne raditi ti net.... ako ti treba neki word i to ok..."

"Ne radi net? Kako ne radi net?!"

Pola toga na netu, pola na papiru, treba poslati u Englesku bez neta. Kako? Golubom?

Uspjela sam izvuć nešto malo neta iz onog jadnog rutera nakon što sam ga milijun puta palia i gasila. Jedna danas tako uobičajena stvar kao što je slanje mailova postala mi je najveći uspjeh dana.

Nekim čudom u tom ludom danu uspjela sam obaviti posao kako treba. Bili su zadovoljni iako to nisam očekivala. Ipak se taj projekt zvao "dođi do kompa i neta", a pravi projekt je pao u drugi plan. Šta bi tek bilo da nisam imala sve te popratne poteškoće?

Prošlo je više od mjesec dana. Uletio mi je novi poslić i opet ista priča - snađi se sanjo. Ok, posudili su mi Mac, al trebalo mi je malo da ga skužim. Koristim ga sad da ovo natipkam, možda ne bi trebala al fali mi pisanje. 

I da, negdje u tom kaosu riknula mi je i SIM kartica, to sam prilično bezbono rješila. Ali definitivno teorija da se tehnoligija urotila protiv mene stoji. Kolika je inače vjerojatnost da ti u tako kratkom roku zaštekaju mail, SIM i laptop?